среда, 08. март 2017.

Лагана шетња Гугловим двориштем

Само ми, учесници семинара, знамо колико је било лагано. У сваком случају било је узбудљиво, фрустрирајуће, на тренутке исцрпљујуће са повременим постављањем најпопуларнијег филозофског питања, толико одомаћеног да му се изгубио сваки смисао, "Чему све то?"

Али, на крају "шетње" осећамо задовољство. Адреналин је на врхунцу, и ми, а могу нас само упоредити са одважним алпинистима, који су изнова, након тешког успона, освојили  неприступачан врх, уживамо у новом погледу који се пружа на све четири стране света, у недоглед. Умор нестаје, и преплављени смо осећањима, које се сажимају у само једну мисао, а то је: "Тако смо живи!"

Наравно, преостаје спуштање, и пут нам је познат сада, па страхове од непознатог замењује песма и прича, коју ћемо причати када опет будемо сами или са нама блискима, кроз примену свега наученог на овом семинару у нашем будућем раду, који такође нуди очаравајућу неизвесност, и ставља нас пред нове изазове.

Сада, након ових месец и нешто дана ми смо искуснији и спремнији. И добро је да постоји неизвесност, јер без ње нема напона и набоја који живот чини узбудљивим. А нема ни личног напретка, који ми као најобразованији људи у систему, а највише запостављени, несебично нудимо генерацијама које образујемо.  Можда ће некоме бити морбидно поређење, али само равна линија на апрату на који је прикључен болесник нуди извесност, а тада нема више напретка. Сад, док ово пишем на ум ми паде једна крилатица с почетка деведесетих година прошлог века и миленијума, када су нам нудили да "са нама нема неизвесности", а знамо како све бејаше након тога... Али то је нека друга прича.

Савладани су сви напори, и утисак је да је све било лагано. То је благодет протока времена, када се све на крају посматра као кроз Леонардов сфумато, и све добије неку носталгичну ноту као звук саксофона Гата Барбијерија.

Након овог семинара осећам се снажно, и моји видици су проширени. Себи дајем слободу да се не држим круто протокола, јер осећам се као неко ко само што је положио возачки испит, али свестан је да почиње право учење и суочавање тек када сам извезе аутомобил на друм, и да након самосталне вожње може да да праву анализу по свим ставкама. Знам да сам само загребао по површини а да је испод право богатство које могу да наслутим и искористим у свом раду.

Признајем, доста тога сам знао, уосталом као и већина нас који користимо друштвене мреже, Гугл апликације и имамо налоге, али добро осмишљеним и вођеним семинаром, какав је овај, и избором задатака, цела ствар је заправо пронашла свој фокус. На нама је да даље истражујемо.

Како не бих био "оптужен" за логореју и скрибоманију, што ми је страно, јер сам углавном "малорек" завршићу са тим да сам научио и сазнао много тога што је компатибилно са оним што сам већ радио и што радим. Научио како да вреднујем рад својих колега користећи Блумову таксономију, како да користећи календар направим организацију сопственог рада, како да се повежем и направим групу која ће користећи Гуглове апликације и могућности које нуди, бити окупљена око заједничког задатка (ликовна секција или око неког другог задатка важног за школу)...

И овде завршавам, са једним великом поздравом свима који су у претходном периоду делили на неки начин са мном тај чудни, неопипљиви а опет тако присутан и материјализован виртуелни простор.